Ribarsko kazivanje

Čitajući sopstvenu reportažu, iz magle sjećanja izranjaju likovi i nisam siguran kako je tačno izgledao Pero Vučković, zvani Maaaše. Malo mi pomaže vlastiti opis (snažna ruka i gibak korak), a i neke riječi (“pitaj, sinko, ča ti je voja, ništa mi još nije uteklo od uma”) stvaraju sliku hudomušnog starca, razgovorljivog i iskrenog.

Ribarenje je obilježilo njegov život, od mora i ribe je i preživljavao, a na pitanje kako se odlučio baš za profesiju, ribar odgovorio:

“Pa, eto, kad san bija još dite, stariji bi me digod pozvali da podjem s njimi. I ja bi poša, učia san od njih, učia i zavolia more i ribolov”.

I sad kad je sve minulo, šta se može reći o tom izboru profesije, o moru, ljudima? Prije citiranog odgovora pred očima mi je slika bradatog ribara, vrti lulu po ustima i govori:

“A ča bi ti reka? Posa ko posa, to ti je kruh ka i svaki drugi. Nekad gorak, nekad sladak. Bila su vrimena kad danima izlaziš na more i ploviš, a ribe nigdi, ka da se skrila... i još gore nekad bi dodji nevrime i ti misliš, e, sad se neću izivući, ovo je kraj... i niko te neće spasiti. Al ope, nekako izadješ iz toga pakla. A nekad, eh, nekad imaš sreće pa uloviš i deset kvintali najednom... i onda sa svojin judima staneš u kakvu valu. I zapivaš i vina popiješ. Jer, kad ima ribe, ima i para. Da koji judi!? Pa tvoji judi s broda. Jemali smo svoj brod, manji brod. Tu bi nas stalo sedam-osam i tako smo skupa išli na ribu. Ja san na tom brodu bia i kapetan i kuhar i ekonom, kako te kad zadesi. Brod je bia od zadruga i radili smo za zadrugu. Propala je. A znaš li zašto? Kancelarija pojede. Mi ulovimo i dodjemo s ribom, a vaja kancelariju nahraniti... Ma moralo je to propasti...”

Sljedećim pitanjem isprovocirao sam, čini mi se, malo i sujetu starog ribara. A odgovor sadrži i zrnce skromnosti, jer ribarska mudrost nije vlasništvo samo Pere Vučkovića, pojaviće se još jedan znalac, a on će mu priznati sposobnost rijetkih, da pogodi “rukopis” oblaka i neba.

...”Da znan li ćudi vrimena i mora!? Gospe moja, kako to neću znati! I danas ovdi judi kad hoće du da izadju na more, dodju u mene i pitaju. Jer, ja san naučia i znan ča koji oblak nosi... A jednom smo bili na Komiži. I tamo nas veliko nevrime ufatilo. Pa smo stali i ni nam bilo za krenuti iz luke. Onda je doša jedan Starac i reka nam je da ako hoćemo uloviti puno ribe, da neka krenemo. A nevrime? A nevrime će, govori taj Starac, trajati do pola puta. I užgali smo uveče ferale, mriže su bile spremne i krenuli protiv vala. I bogami kad smo prešli pola puta, čudo jedno, more mirno, nigdi vala. I te večeri, neću nikad zaboraviti, ulovili smo 14 kvintali srdele. A znaš li to koliko je to 14 kvintali?!”

Ribari su kao složna porodica. Jedan od drugog ovisni, jedan drugom spremni skočiti u pomoć kad god zatreba. Ali, kako je to kad sam kreneš, pa si u onoj svojoj ljuski od čamca, a pred tobom moćno more i tajanstveni svijet u dubini u kojoj te svakako najviše zanimaju riblji stanovnici? Ovako mi Pero govorio o svojim solo pohodima.

“O, da jesan li, dašta da san iša i sam na ribu. Evo, pogledaj ove ovdi osti (U sjećanju mi slika na zidu obješenih osti) eee, ča san s njima ribe ulovia? Puste ribe, moj sinko! I plemenite ribe... ha, bilo je komarče, zubatca, fratra, pica, lista, lubina, pagara... ma ko će to sve nabrojati. A najveću ribu, pitaš je li? Jednom san izvuka jednog goluba od 205 kili... ma to ti je riba, rep joj je ka harpun. A muke, slatke muke dok ti ne savladaš tu toliku beštiju od ribe... A najteže da kad mi je bilo? Pa jednom me ubo morski pauk, on ti ima jednu šuplju iglu i kroz nju ti spusti otrov i bilo mi je za umrit... Ali, eto, preživilo se i to.”

Oproštajni monolog ribara Pere Vučkovića iz Supetra na Braču odslikava aktuelnu ekonomsku situaciju i promjene koje su se dogodile u tom poznatom turističkom mjestu. Zadruga je odavno pokojna, apartmani i hoteli nikli posvuda, lakše je i donosnije posteljinu i peškire prati, goste dočekivati i ispraćati od ribarenja.

“Neka turizma, lakše se i brže može zaraditi, ali ja još uvik mislim i govorim da je šteta, baš šteta što judi danas neće na ribu. A bogati, riba je na cijeni. Evo podji na tržnicu, kilo plemenite ribe ne možeš dobiti ispod 800-900 dinara. Pravo da ti velim, i ja se uželim dobre ribe. Al ne mogu je kupit, skupa je...”

Eh, dragi moji penzioneri, braćo po kokuzluku, i onda kao i sada. Sastavljaj kraj s krajem, na skupu ribu zaboravi. Mala digresija prije definitivnog rastanka sa starim ribarom. Pitao sam ga, kao što novinari imaju običaj da pitaju, ono, znate, stereotipno pitanje “kad bi opet, bi li opet ili bi nešto mijenjali?”, a Pero mi odgovorio na svoj način:

“Ma sad bi ja poša jope na ribu, al mi doturi ne daju. A imam snage, čini mi se da bi moga skoro ko nekad...”

I to je, eto, priča o jednom ribaru, ni sam ne znam kad sam je i kako izrezao iz novine i do dana današnjeg sačuvao. A kuriozitet je u sljedećem: nebrojene reportaže kojima sam oduvijek bio sklon ilustrovao je uglavnom pokojni, dragi Božo Stefanović. Događalo se da mi crta i Đoko Ninković. A ovu reportažu, ne znam kako i otkuda, ilustrovao je moj Mahmut Latifić. Ko će slutiti da ćemo on i ja zajedno prije desetak godina krenuti s našom “Pričom za popodne” i da će moj Latifaga ekskluzivno i uvijek krasiti svojim sličicama ono što ja riječima činim.