Nikola Đuričko: Nostalgija je privilegija malih naroda, humor mi pomaže u životu

Nikola Đuričko jedno je od onih glumačkih imena koje je teško vezati samo za jednu ulogu, jednu generaciju ili jednu kinematografiju.

Publika s ovih prostora zna ga iz kultnih filmova i serija poput “Munje!”, “Kad porastem biću Kengur” i “Vratiće se rode”, a njegovo ime prisutno je i u velikim međunarodnim i holivudskim produkcijama, među kojima je i popularna serija “Stranger Things”.

Ipak, bez obzira na to koliko su se granice njegovog glumačkog svijeta proširile, Đuričko se nije odrekao prostora iz kojeg je potekao.

Svjetska premijera na SFF-uRoko Markovina je glasao protiv Dejtona, njegov sin danas pita: Kakav ste nam svijet ostavili?

U Sarajevo se vraća s posebnom vrstom energije - u grad koji je, kako kaže, uvijek dobro posjetiti, ali koji je posebno važan kada je povod Sarajevo Film Festival.

Ove godine na SFF je stigao s filmom “Virus patološke dobrote” reditelja Peđe Ličine, neobičnom filmskom pričom koja se kreće između naučne fantastike, crnog humora i ozbiljnog propitivanja svijeta u kojem živimo.

Đuričko u razgovoru za Oslobodjenje.ba govori o filmu, dobroti kao vrlini koju često pogrešno doživljavamo kao slabost, apsurdu stvarnosti, jugonostalgiji, svojoj međunarodnoj karijeri, ali i o tome zašto je glumac zapravo čovjek koji cijeli život čeka da ga neko “pozove na ples”.

SFF je jedan od najvažnijih festivala u regionu

- Uvek je dobro doći u Sarajevo i bez povoda, ali i ovako. Mislim da je prosto jedan od najvažnijih festivala u regionu. I mi, koji držimo do sebe, koji smo uspešni, mi onda dođemo, rekao je Đuričko kroz smijeh.

Prvo što je uradio kada je došao u Sarajevo, dan uoči premijere „Virusa patološke dobrote“, zajedno s kćerkom, jeste da je pojeo ćevape.

- Pa to je neka tradicija. Moja ćerka je sad velika. Ona je bila, naravno, u Sarajevu kao dete. Ona se ne seća, baš je bila mala, kad smo mi dolazili ili prolazili kroz Sarajevo. Sad je velika i htela je da pođe sa mnom, sva je uzbuđena. Jer, što se nje tiče, nije bila u Sarajevu. I onda ja kažem: „Pa dobro, ja kad dođem, uvek uzmem ćevape.“ Malo se omrsimo, što se kaže, za nas koji smo prestali da jedemo meso, ali ovde mi je nešto fora to. Nemam pojma, to je dosta neka navika koja je ostala, istakao je Đuričko.

Naš razgovor se potom prebacio na film čiju režiju potpisuje Peđa Ličina, a u njemu, osim Đurička, igraju i Rade Šerbedžija, Hristina Popović, Goran Bogdan, Tihana Lazović i Gordan Kičić.

- Ja bih ovaj film upisao kao film Peđe Ličine. I to sad ne znači nikome ko ne zna njega, onda mu ništa ne znači. Ali kad bude gledao, biće mu jasno šta sam hteo da kažem. Imao sam sreću da Peđu upoznam u nekom žiriju nekih SF kratkih filmova. I kad smo se sreli, počeli smo da pričamo kao da se poznajemo ceo život. I on je enciklopedija pop kulture i nekulture, i svega. I odmah smo "škljocnuli". Nadao sam se da će me zvati u te svoje lude filmove jednog dana. I sad me zaista pozvao. I bilo je uživanje, mislim i Hristina, i on i ja smo negde kao najviše angažovani. I onda se tu pojave divni ljudi, Rade, Bogdan, Tihana i tako. Ali da, to bi pripadalo nekoj vrsti SF-a. Nije ni toliko komedija, ali naravno da je smešno jer prosto Peđa je takav. On je duhovit čovek i onda nekako to izbija iz toga. Ali je malo i tužno ako bolje čovek razmisli. Ali je pre svega zanimljivo. I ja bih rekao da je to ono što je najveći doprinos ovog filma, što je zapravo strašno zanimljivo, jako je uzbudljivo bilo, istakao je glumac.

Kaže da je uživao kada je prvi put gledao finalni proizvod i da čeka da ga na SFF-u gledaju i drugi.

- Da gledamo s rajom, što bi se reklo, s publikom, pogotovo ovde na Open Air. To je velika sala i ja sam siguran u veliki uspeh. Verujem u to, kazao je.

Pitali smo ga kakav reditelj mora biti da vas natjera da povjerujete u nešto nerealno, a Đuričko je odgovorio:

- Sve je nerealno, nije ni Hamlet realan. Pogotovo što Shakespeare sam nije realan. Čehov je, 'ajde da kažemo, realan, ali ono opet ima neku tu poetiku. Inače, da biste se bavili glumom, čovek mora da poveruje da je drveni mač pravi i da je koleginica ljubav njegovog života, ne mora nužno biti. U tom smislu treba se igrati, ali kada se neko pozove na ovakvu vožnju ili šetnju, onda je to stvarno uživanje. Jer glumci su deca i mi volimo da se igramo, mi volimo da izmišljamo gluposti, da se pretvaramo da je nešto stvarno i da se sekiramo kao da jeste. Ali volimo, brate mili, da skinemo šminku i da odmorimo i da jedemo ćevape.

Dobrota nije biznis

A gdje je granica prevelike dobrote kod čovjeka?

- Ne znam šta bi bila prevelika dobrota. Dobrota ne može da se meri u našim jedinicama. Velika, mala, srednja dobrota, privatna dobrota itd. Mislim da je dobrota stanje dobrog čoveka, dobre duše, smirenog ili, 'ajde da kažemo, pristalog na ovaj ludi život. To mi se čini. I odatle ide dobrota. Da bi čovek mogao da, ne znam, bude dobar prema mački koju ne poznaje, on mora nekako biti malo sa sobom miran. Često ovde umemo da prevedemo dobrotu ili neku iskrenost ili naivnost kao glupost. „Ko si ti njemu da ti budeš dobar prema njemu?“ I onda tako biti dobar prema nekome bez ikakvog očekivanja povrata… Jer ekonomija ih uči i sve nas da vi morate nešto dati i to što dobijete mora biti veće od toga što ste vi dali i onda je to kao biznis. Ali dobrota nije biznis. Mislim da tu grešimo kada hoćemo da poredimo neku takvu, rekao bih, vrlinu sa matematikom, poručio je Đuričko.

Smatra da dobrote nikad ne može biti dosta.

-“Budi pametan ako umeš, budi duhovit ako moraš, ali budi ljubazan po svaku cenu.“ Kad sam bio mlađi, zvučalo mi je kao glup predlog, totalno. Ja sam duhovit, zato što ne mogu da prestanem. Da li sam ja duhovit drugima? Ja ne znam. Pametan – to definitivno. Znao sam i tada da ćemo doći jednog dana i do toga. Ali kao biti ljubazan, to nisam razumeo. Ali to je ta dobrota. Hajde da kažemo – počnite od osnovne ljubaznosti. Pokušajte da budete ljubazni sa vašim komšijom, koji vam žešće ide na živce. Probajte da budete ljubazni sa budalom koja se parkirala pogrešno, pa da mu kažete: „Drugar, pogrešno si se parkirao, molim te da se pomeriš, doći će sad neko kome treba to mesto.“ Znači, da probamo tako. Ja vežbam sam sa sobom, ali ja vam pričam isto nešto što nisam savladao. Ja to vežbam, onda sednem u kola i nema više dobrote, kroz smijeh je rekao Đuričko.

Priznaje da je vožnja za njega najveći okidač.

- To mi je najveći trigger. To sam provalio. I sad se vežbam i u raznim drugim gradovima gde živimo, gde ima isto ludaka i loših vozača i svega i svačega. Tu mi je najveći zen, ono, vežba. Da ne opsujem u kolima, rekao je.

Sloj smisla u besmislu

Kroz razgovor smo se trudili da ne otkrivamo previše radnju filma, ali je dovoljno reći da se bavi sadašnjošću, prošlošću i budućnošću. Na pitanje da li se plaši da će jednog dana svijet postati toliko apsurdan da više nećemo morati smišljati ništa smješnije jer neće postojati ništa smješnije od stvarnosti koju živimo, Đuričko je rekao:

- To bi baš bilo zgodno, baš bi bilo super. Mislim da mi izmišljamo gluposti i duhovitosti zato što pokušavamo valjda da dodamo još taj neki sloj besmislu, sloj smisla u besmisao… Znaš, mi se smejemo često iz muke i kad nam je najteže. Meni bar pomaže to u životu. Jako mi je teško inače kada je nešto strašno, toliko ozbiljno. Treba biti iskren, ali ne treba biti ozbiljan. U tom smislu mi se to čini kao dobar predlog.

Mislim, stvari jesu apsurdne, ali to se nama čini zato što s neke druge strane nekome je to sve logično. Znaš, ovo ratuju ljudi. Zar to nije totalno besmisleno? Zar nije sramota da u 21. veku stvarno ne možeš nikako bolje da rešiš svoju akciju nego da ubiješ nekog drugog čoveka? To je stvarno besmisleno. Ali kapiram da njima to ima neke logike. Oni, vidiš, to vrlo strasno rade, lože se, vežbaju klince nove da to rade. A ovi što prave puške, oni trljaju ruke. Njima tek to ima logike.

Film se bavi i Jugoslavijom. Đuričko kaže da one generacije koje su živjele u tom periodu, u koje se i on ubraja, mogu biti jugonostalgične, a da mlađe „nemaju pojma o tome“.

- Nostalgija je, kako sam čitao, privilegija malih naroda. Neki Italijan je to rekao. I samo mi imamo nostalgiju, mi Jugosloveni, možda imamo nostalgiju. Jer se mi sećamo nečega. Sećanje je već samo po sebi trik. Ono nije stvarnost, nego neki emotivni osećaj. Ti kad se sećaš osnovne škole, sećaš se samo lepih stvari. Čak i kad se setiš ružnih, samo se osmehneš. U fazonu: „Znaš kako su me prebila ona četvorica.“ I ti to pričaš sa osmehom, jer je sada 30 ili 40 godina iza tih batina. Ali kad su se te batine tek desile, ti si bio strašno istraumiran, istakao je sjajni glumac.

Nije pametan, kaže, oko nostalgije. A smatra da u „Virusa patološke dobrote“ nema nostalgije.

- Ovo je baš brutalno suočavanje činjenica sa stvarnošću. I čini mi se, ovo preskače nostalgiju. Zato što nekako suočavamo se sa nekim ljudima kojima je to bilo nemoguće. I sad zaista, kad čovek pomisli šta se sve ovde desilo, pa evo u ovom gradu, u krajnjoj liniji… Zamisli da si nekom pre 40-50 godina rekao: „E, a znaš šta će da bude u Sarajevu?“ Ovaj bi ti rekao: „Burazeru, 'aj mojne da uzimaš pečurke više. Ne valja, vidiš da ti udara na glavu.“ To su sve neki apsurdi i mi smo nostalgični za nekim vremenom koje je imalo smisla, ili se bar u našim sećanjima činilo da ima smisla, poručio je.

Osvrnuo se i na svoju internacionalnu karijeru te je odgovorio na pitanje jesu li mu se više vrata otvorila ili je možda shvatio da su sva vrata teška za otvoriti.

- Pa jesu. Mislim, ja sa 45 godina počinjem svoju karijeru u inostranstvu… To je prilično blesavo, i treba biti realan oko toga. Ali ono što je zanimljivo, negde se vratiš na to kad si bio mlađi glumac, da radiš malo na sebi, da pokušaš da dohvatiš nešto što ti nije toliko na dohvat ruke. I to vraća jednu vrstu temperature, podmlađuje temperaturno, ali i frustrira opet, s druge strane. Čovek s 45 godina, ja bih da parkiram brod, da sam u mirnoj luci, da sada uživam, a ne kao 'ajmo ponovo na otvoreno more, idemo iz početka celo zezanje. U tom smislu mi se čini kao da obrišeš tablu koju si 45 godina crtao i sklapao. Ali tu ima i nečeg strašno lekovitog, naglasio je Đuričko.

Emotivan govor slavnog glumcaEmotivan govor Woodyja Harrelsona u Sarajevu: Svojim srcem ste dotakli moje

Ima i još jedna strana priče, a to je da mu je, kako on kaže, besmisleno skočila cijena ovdje, na našim prostorima.

- Besmisleno, jer ja sam isti onaj ja koji sam bio i pre. Mogao sam i nekada da biram uloge. Ali iskreno da ti kažem, ja sam možda dve uloge odbio i to samo zato što nisam mogao stići. Dobro, odbio sam tri, možda četiri, sad pod stare dane, zato što mi nije bilo zanimljivo. Ali kad si mladi glumac, čoveče, ti dobiješ tri ponude godišnje. Jeste, baš možeš da biraš, kao: „Ja sam gradio moju karijeru.“ Šta si gradio, druže? Ko te zove, ti ideš. Glumac, to je tužna akcija. Ti stojiš za barom i čekaš da te neko pozove na ples i sređuješ se svako veče, ne bi li te neko pozvao na ples. Strašno je depresivno u jednom momentu kad te niko ne zove na ples.

Ali, eto, otvorila su mi se neka vrata ovde malo bolje i ono što se meni čini, a što estrada i kriminal znaju odavno, mi smo jedno tržište. I to bi mi kao umetnici, kao filmadžije, kao ljudi koji se bave filmom, pozorištem, pa i knjigama, poezijom, rock'n'rollom, čim god... Mi bi trebalo to da ukapiramo. Mi smo jedno zajedničko tržište i jedan film možete puštati u Zagrebu, Sarajevu, Beogradu i u Podgorici. Ne trebaju titlovi. Mi možemo da komuniciramo i prosto pripadamo jednom zajedničkom sećanju, jednoj zajedničkoj kulturi, koliko god mi, naravno, imali svoje različitosti, naglasio je Đuričko.