Godina bez Josipa Pejakovića: Odjek “Zrna vječnosti”

Kako odmiče vreme, sve više shvatam da je možda najlepši dokaz da jedno zrno zaista ima snagu večnosti upravo to što nikada ne ostaje u rukama onoga ko ga je posejao. “Zrno večnosti” nije nastalo samo iz jedne priče – ono je putovalo. Rađalo se kroz susrete ljudi koji su umeli da prepoznaju vrednost onoga što ne sme biti zaboravljeno.

Moju posebnu zahvalnost dugujem Josipu Pejakoviću, jer je bio izvor iz kojeg je ova priča potekla. Nije bio samo glumac, bio je i ostao nepokolebljivi borac za pravdu, čovek čiji je glas morao da odjekne i van pozornice. Neke reči ne ostanu samo izgovorene – pronađu put do drugih ljudi i nastave da žive.

Ahmed Bosnić bio je glasnik tih reči. Prepoznao je njihovu snagu i sačuvao ih od prolaznosti, verujući da svaka istinska priča zaslužuje da bude ispričana. Da nije bilo njega, ovaj esej nikada ne bi ugledao svetlost dana. Ja ga ne bih poslala redakciji.

Susret sa ženom koju je Josip volio

Kada se nebeska režija nežno spusti u jedan trenutak i kada ono zrno večnosti zasija u nečijem pogledu, čovek na tren zaboravi gde se završava zemlja, a gde počinje večnost. U tamnim očima Vesne Mašić prepoznala sam tihu snagu ljubavi koja ne prestaje odlaskom. U njenom pogledu videla sam Njegov odsjaj.

Moj prvobitni esej završavao se žalom što ga nisam srela i slutnjom šta bi mi taj pogled rekao. Poslednja rečenica glasila je: “Bio bi to susret sa onim Zrnom večnosti.” A onda se taj susret zaista dogodio. Kroz ženu koju je voleo celim svojim bićem stiglo je ono čudesno zrno za kojim sam tragala.

Dok je govorila o njihovom odnosu daleko od kamera, skinula je naočare i rekla:

“Znate, Vi jeste pisali o Josipu, ali ste mi otkrili mnoge slojeve Vas.”

To nije bio kompliment. To je bilo prepoznavanje.

Nije rekla da sam lepo pisala, da sam divno govorila ili da sam dobro interpretirala. Rekla je da sam, pišući o Njemu, otkrila sebe.

Nisam ni slutila da će se upravo to dogoditi – ispisujući istinu o Njemu, On je ispisivao mene.

Te reči ostale su da žive mnogo duže od gromoglasnog aplauza koji je te večeri ispunio atelje.

Aplauz je govorio: “Čuli smo te.”

Njene reči su rekle: “Videla sam te.”

Između te dve poruke stane čitav jedan život.

Novi krugovi

Režiser Slaviša Mašić je u Ateljeu Figure otvorio prostor u kojem će se graditi novi mostovi. Kada je na dirljivoj godišnjici Josipovog odlaska pozvao moju decu da ustanu, nisam videla samo jedan gest. Videla sam potvrdu da se ono što čovek nosi u sebi prenosi dalje.

Jedno malo zrno sećanja, poštovanja i istrajnosti dobilo je nove čuvare. Jer deca nisu samo naši naslednici – ona nastavljaju ono što smo pokušavali da sačuvamo od zaborava.

Neka “Zrno večnosti” nastavi svoj put. Neka pronađe one kojima je namenjeno. Ako u nečijem srcu zapali makar iskru dobrote, istine ili nade, ispunilo je svoju svrhu. Meni je bila dovoljna čast da ga ispišem i da mu, na trenutak, pozajmim svoj glas.

“Zrno večnosti” više nije esej. Postalo je putovanje.

Neka nadživi sve aktere ove priče. Neka gradi mostove i otvara nove puteve. Sa mnom je napravilo jedan krug. Neka sada otvara nove – neka prolazi kroz raskršća i stanice vremena, prelazi granice i nepogrešivo pronalazi put do onih koji su zastali i do onih koji tek dolaze.

Zato ovu priču ne završavam tačkom. Prepuštam je vremenu koje dolazi, svesna da autor samo započinje redove, a život ih nastavlja.

Te večeri “Zrno večnosti” kao da je tiho reklo: “Nastavljam put dalje.”

Tu smo se rastali.

Ono što je neprolazno više ne pripada nama. Već je utisnuto u večnosti.

“Zrno večnosti” je bio čin pisanja.

Odjek “Zrna večnosti” je čin zahvalnosti, jer je priča o tom čudesnom Zrnu prestala da bude esej. Postala je put.