Predstoji li još jedna bezidejna izborna kampanja?

Svake druge godine, kao pozorišnu predstavu posmatramo izbornu kampanju istih stranaka, u istim ulogama, po istom scenariju i u izvođenju istih glumaca... U protekle tri decenije većina ih je, menjajući političke stavove i stranke, na našoj političkoj sceni ostarila i osedela. Njihova obećanja sa prethodnih izbora su već zaboravljena, a ni vlast, ni opozicija, nemaju sluha za probleme naroda, niti pokazuju volju da nešto ozbiljnije menjaju. Dobro je rekao jedan moj poznanik: “Sve im fali, sem sujete, primitivizma i otpora prema znanju. Kad saberete ono što ne znaju, sa onim što neće, teško ovom narodu.”

Bahate elite

Gledamo ih i slušamo svakodnevno preko svih medija već tri decenije. Šta smo od njih za to vreme videli i čuli osim njihove ostrašćene inatne politike, izlizanih etnonacionalnih poruka, unutarstranačkih razmirica, javnih svađa zbog grupnih interesa... i sramnih parlamentarnih sednica na svim nivoima? Za to vreme naš život prolazi, deca odrastaju, mladi i obrazovani ljudi odlaze, a mi smo tri decenije stariji. Posledice su očigledne u svim oblastima života i vode postepenom nestajajanju naših naroda sa ovih prostora. Tragično je što će to biti posledica volje naroda koji ih je birao.

Platili smo njihove destruktivne aktivnosti državnim novcem koji pripada svima nama i koji, nažalost, već dugo nemamo. Nalaze ga tako što nas sve više zadužuju, bez ikakve mere i srama. Smatraju da im vlast i moć daju pravo da neograničeno raspolažu našom zemljom, svim njenim resursima, našim životima i ne samo našom, već i sudbinom budućih generacija. Danas, kad veliki broj ljudi još uvek nije dovoljno zainteresovan, niti dovoljno slobodan da iskreno i javno izrazi svoj stav o strankama, njihovim liderima, životnim i političkim prilikama, ljudi koji bi znali da utiču na promene su praktično nemoćni. Oni nemaju ni priliku, ni moć da sprovedu u delo ideje koje su dobre za narod. Stranke sa svojim liderima, članovima, ekonomskim elitama i masom pristalica koje su pridobili obećanjima i sitnim ustupcima odbacuju svakog ko slobodno misli i usuđuje se da to kaže. Onaj koji ih osnovano kritikuje, bilo da je javna ličnost, običan građanin ili član stranke, postaje opasnost za njih, pa to proglašavaju kao atak na stranku, vođu, sistem i institucije. Strategija političke elite je držati takve ljude podalje od javnosti i ignorisati ih. Pomaže im u tome većina medija, koji su danas pod uticajem ili kontrolom stranaka, pa javnost nije ni obaveštena o njihovim kritikama, idejama i stavovima na pravi način.

Da li se nekad zapitamo kolika je cena naše pasivnosti po naše najbliže, naš narod i našu zemlju? U proteklom periodu smo tako stvorili svemoćnu, bogatu i bahatu elitu stranačkih vođa, političara, verskih i ekonomskih moćnika, te raznovrsnih bogatih poslušnika i manipulatora... koji su postali gospodari naše zemlje, naše sudbine i perspektive budućih generacija.

Predstoje nam ponovo izbori i ovih dana započinje nova izborna kampanja. Sve nam je unapred već poznato. Obilaziće ponovo gradove, manja mesta i poneko selo. Dolaziće u kolonama skupih automobila ili sletati helikopterom, pa će u poznatom maniru održavati monologe na tribinama ukrašenim plakatima, nacionalnim zastavama i stranačkim obeležjima pred lokalnim moćnicima i ostalim osiromašenim, obespravljenim i zavedenim narodom. Neće se raspravljati o programima, ekonomiji, institucijama, kvalitetu života i o realizaciji onoga što su prethodno obećavali. Uz lažnu sliku o sopstvenoj uspešnosti i lojalnosti, poruke koje će uputiti glasačima pozivaće ponovo na nacionalnu i stranačku mobilizaciju pred “pretnjama” od političkih protivnika iz svog i drugih naroda. Predizborni skupovi će biti najavljeni kao “veliki narodni speklakl” i propraćeni uobičajenom ikonografijom: sloganima, skandiranjem, verskim obeležjima, muzikom, slikama nacionalnih vođa iz raznih istorijskih perioda... To nije obična dekoracija, već politička poruka koja u prisutnima izaziva osećaj pripadnosti i nacionalnog ponosa, a uz ekstremističku retoriku proizvodi i podelu na “mi” i “oni”, osećaj straha i osećaj ugroženosti. Tu se ne štede ni poitički protivnici vlastitog naroda, pa se nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima. Takav odnos prema političkim protivnicima omogućava im da izbegnu pitanja o neispunjenim obećanjima, sopstvenoj odgovornosti i rezultatima koje su do tada postigli na svojim funkcijama.

Uoči i za vreme izborne kampanje uobičajen je dolazak državnih i političkih lidera iz Srbije i Hrvatske u našu zemlju, kao i da o tome ne obaveštavaju naše nadležne državne organe. Kad su oni u pitanju naša granična policija se “ne meša u svoj posao”, ali sve propise primenjuje kod privrednika i običnih ljudi. Pravdajući svoj dolazak “specijalnim vezama” ili obeležavanjem nekih značajnih datuma, takvim postupcima vrše nepovoljan politički pritisak na ukupnu javnost u zemlji. Delujući shodno svojim nacionalističkim politikama i tvrdeći da to čine zbog zaštite interesa pripadnika svog naroda u našoj zemlji, oni podgrevaju političke ambicije ekstremista u vlasti i opoziciji, koji još više produbljuju nacionalne podele u zemlji.

Trgovina pozicijama

Naša zemlja i društvo su u dubokoj višedecenijskoj krizi, pa je suštinsko pitanje pred izbore: da li se od onih koji su nas uveli u krizu i decenijama je raznim zloupotrebama i manipulacijama održavaju, može očekivati da nas iz krize izvedu? Od rata do danas je većina stranaka, njihovih lidera i aktivnih političara obavljala vlast, bilo kao članovi vladajućih stranaka, novih stranaka ili opozicije u institucijama ili u parlamentima na svim nivoima. Stranke u vlasti i opoziciji su se smenjivale na vlasti, a uobičajena je pojava i neprirodnih koalicija, trgovanja pozicijama, prelazaka stranačkih funkcionera u stranke koje su na vlasti, trgovanja mandatima... Ne treba zaboraviti da zbog toga svako od njih snosi i deo odgovornosti za sadašnje stanje u našem društvu i zemlji.

Slušajući ih, ozbiljan čovek je zbunjen. Priča bi imala smisla da decenijama ne vladaju. Kome pričaju o potrebi pridruživanja Evropskoj uniji i stvaranju boljeg životnog i poslovnog okruženja? Zar to nije njihov zadatak? Izbegavaju reforme jer podrazumevaju da postanemo uređeno društvo koje će raditi, odlučivati, kontrolisati i eliiminisati brojne negativne pojave u svom okruženju, za koje političke elite dobro znaju, ali im nije u interesu da ih eliminišu. Zar ne bi oni trebali da predvide događaje, umesto što ih na početku negiraju, da bi ih kasnije koristili kao pravdanje za promašaje i loše rezultate?

Brojni su primeri za to. Jedan od njih je neadekvatan odgovor naših vlasti na Covid-19, kad je stanovništvo naše zemlje ostalo potpuno nezaštićeno od virusa, ali su zabeležene brojne zloupotrebe sredstava od strane funkcionera. Drugi je kad su naše vlasti, zanemarujući svetska ekonomska kretanja i upozorenja eksperata, 2008. godine, tvrdile da svetska ekonomska kriza neće imati negativne posledice na našu privredu, već da će biti šansa za naš ubrzani razvoj, pa nisu preduzimali adekvatne zaštitne mere, zbog čega se naša privreda ni do danas nije oporavila. Treći je rezultat nezainteresovanosti svih prethodnih vlasti za privredni razvoj i gušenje privrede zbog nepostojanja razvojnog aspekta budžeta koji je pretvoren u socijalni i administrativni. Zapostavljajući privredu, budžet se oslanja na prihode od PDV-a, umesto na privredni rast, zbog čega konstantno urušava naš celokupni ekonomski sistem.

Četvrti je potenciranje vlasti da je šansa za ekonomski oporavak zemlje u razvoju malih i srednjih preduzeća. Dok je nakon loše sprovedene privatizacije zemlja izgubila najveći broj srednjih i velikih preduzeća, priliku za sopstveno bogaćenje su iskoristile sve prethodne vlasti i njihove ekonomske elite, koje su imale povlašćen položaj i političku podršku u odnosu na ostale privredne subjekte. U nedostatku podrške velikih kompanija, većina malih preduzeća danas nisu u stanju da se izbore sa konkurencijom na otvorenom svetskom tržištu. Peti je potpuna nezainteresovanost i neaktivost državnih i entitetskih vlasti kad su u pitanju posledice klimatskih promena i velikih prirodnih i drugih nesreća na stanovništvo u našoj zemlji. Treba ih pitati: Šta su učinili za Jablanicu i druga prirodnim nesrećama pogođena područja? Kako se odnose prema zemljištu, šumama i vodi kao važnim prirodnim resursima i poljoprivredi kao privrednoj grani od egzistencijalnog značaja za našu zemlju? I tako bi se razne promašene politike i propusti ove i prethodnih vlasti mogli unedogled nabrajati.

Brojni su i primeri o neadekvatnom i neprincipijelnom delovanju naših političara na najodgovornijim funkcijama u državi i entitetima. Setimo se samo nekih. Šta reći o članovima Predsedništva koji zajedno ne primaju strane delegacije, ne postižu dogovor o većini značajnih pitanja za državu niti pokazuju političku volju da se dogovore? Kako se moglo dogoditi da državni ministar sigurnosti, delegiran od vladajuće strukture RS-a, bude imenovan bez sigurnosne provere, pa kasnije bude smenjen pod sumnjom za organizovani kriminal? Kako objasniti stav državnog ministra iz opozicije RS-a koji je, kritikujući poteze entitetske vlasti, izjavio da ne razume zašto se bune kada “smo mi država u državi”? Setimo se i šta je u prošlosti lider stranke na vlasti u RS-u govorio o ratnom i poratnom političkom delovanju svojih prethodnika, da bi promenio retoriku kada je video da ta priča ne prolazi kod biračkog tela, pa je zahvaljujući novom ekstremno nacionalističkom narativu postao najjači politički lider u RS-u. Kako objasniti da opozicioni lider RS-a, izabran u Predsedništvo i na položaju predsedavajućeg izvede specijalnu jedinicu oružanih snaga i ne poštujući odluku Suda izvrši njenu smotru u Banjaluci za slavu entiteta?

Šta reći o političarima iz vrha opozicionih stranaka koji su kritikovali stranke u vlasti da bi im se, kao da nikad ništa nisu o njima reki, priključili nakon izgubljenih izbora? Tako je političar iz najveće opozicione stranke RS-a, koji je u dva izborna ciklusa bio predsednički protivkandidat lideru najveće stranke u RS-u, postao njegov savetnik, a nekadašnji predsednik ovog entiteta i lider najveće stranke u RS-u, koji je osnovao novu stranku i godinama napadao vlast, došao do čelne pozicije u javnom preduzeću uz pomoć lidera stranke na vlasti. Kako objasniti da političar u izbornoj kampanji za najvišu entitetsku funkciju ni jednom ne pomene državu kojoj entitet pripada, ali više puta naznači da će slediti poteze vlasti susedne države, kao matične države svog naroda?

Koliko ljudi živi u BiH?

Jedan od naših državnih ministara je pre nekoliko godina izjavio da ne razume zašto neki ljudi odvraćaju strane investitore da ulažu u našu zemlju, a zbog nepovoljnog poslovnog ambijenta smo na dnu svih evropskih lestvica, da bi ove godine naša zemlja dospela i na spisak zemalja sa kojima je rizično poslovati. Ovo društvo ni do danas nije dobilo odgovor gde su završile milijarde finansijskih sredstava i druge međunarodne pomoći, a naši funkcioneri očekuju i dalja davanja bez ikakvih obaveza i kontrole. Većina odredbi iz dokumenta o stabilizaciji i pridruživanju EU, potpisanog davne 2008. godine, ni do danas nisu primenjene, pa zemlja ostaje bez stotine miliona eura koje bi dobila iz evropskih fondova. U takvoj situaciji, ministar finansija BiH izjavljuje kako nam milioni iz EU fondova nisu ni potrebni, pošto EU uslovljava gde treba sredstva da uložimo.

Uzburkanu političku scenu na kojoj kao da izborna kampanja neprekidno traje posmatraju obični ljudi, željni svega što bi u normalnim prilikama trebalo da im bude dostupno, ucenjeni, nemoćni i bez nade da išta mogu promeniti. Kad stranački funkcioneri zatraže da za njih ponovo glasamo, trebalo bi da ih pitamo: Šta su konkretno za narod i državu uradili kada su bili u parlamentu ili na značajnim funkcijama? Znaju li odgovor na pitanja: Koliko ljudi danas zaista živi u Bosni i Hercegovini? Zašto kod nas nema popisa stanovništva više od trinaest godina? Kakvo je realno stanje u našoj ekonomiji i finansijama? Koliko smo i na koje rokove zaduženi? Koliko zaposlenih radi u administraciji, a koliko u privredi koja izdržava ogroman administrativni aparat? Koliko je u zemlji ostalo radno sposobnog stanovništva nakon masovnog iseljavanja? I najvažnije: Koja je njihova koncepcija za izlazak iz postojeće krize? Na ta pitanja niko od njih ne daje odgovor, a niko ga u narodu ni ne traži.

U izbornoj kampanji se stranački lideri i političari često pojavljuju u ulozi donatora, mada se ne radi o njihovim ličnim sredstvima. Bilo da je reč o lečenju, donatorskim akcijama, socijalnoj pomoći i slično, u narodu se kaže da je novac dao načelnik, predsednik, direktor ili neki od funkcionera, što oni koriste za ličnu promociju i promociju svojih političkih opcija. Narod je naučio da preko uticajnih ljudi ostvaruje svoje interese, pa tako dolazimo u apsurdnu situaciju - da su svi nezadovoljni, a da ujedno ne žele ništa da menjaju. To znači da nije dovoljno da promenimo vlast, već da moramo i sami da se menjamo.

Kako da nam bude bolje kad građani pristaju da im novac, sitni ustupci, pokloni, obećanja za posao, asfaltiranje i ostale obećane pogodnosti budu odlučujući kod glasanja, a krađa državnog, neplaćanje obaveza, kao i utaje obaveza prema državi, budu uobičajena pojava? Podstičemo tako one koji su spremni na sve kako bi se domogli vlasti, da bi se na njoj isto tako ponašali. Zbog toga ne možemo očekivati poboljšanje u našem realnom životu bez suštinske promene našeg odnosa prema zajedništvu, radu i političarima koji sa nama manipulišu.

Sve o čemu sam do sada pisao, rezultat je vlastitog iskustva. Radio sam na terenu sa ljudima svih naših nacionalnosti i pored poslovnih tema, razgovarao sa njima o problemima u svakodnevnom životu i stanju u društvu. Većina je izrazila nezadovoljstvo vladajućim državnim i entitetskim strukturama uz brojne primedbe na njihov (ne)rad i stavove. Negativne ocene su izrekli na račun stranačkih lidera i predstavnika u vlasti vladajućih stranaka i opozicije, kako svog, tako i drugih naroda, koje se razlikuju samo u nijansama.

Sagledavajući opravdano nezadovoljstvo ljudi, imao sam nameru da se ozbiljno uključim u rešavanje postojećih problema u opštini i regiji gde živim i radim. Smatrao sam to svojom ličnom i moralnom obavezom. Od onih iz opozicije koje sam, kao uspešan privrednik i društveni aktivista javno podržao prilikom predsedničkih i parlamentarnih izbora, tražio sam da rade na programima koji će biti u funkciji razvoja regije, kako bi kasnije zajedno radili na njihovoj realizaciji. Ubrzo sam uvideo da niko od njih nije ni razmišljao o programu, već samo o tome kako da dođe na vlast i rasporedi svoje stranačke kadrove na što bolje pozicije.

Dok su, ignorišući moj zahtev, velike stranke razgovarale s pozicije moći, masovnosti i svojih partijskih interesa, manje stranke su od mene tražile da budem nosilac njihove liste, takođe ignorišući moje predloge i razgovor o programu. Odbio sam i jedne i druge, uz obrazloženje da se bez ozbiljnog pristupa programu ne može razgovarati o važnim funkcijama i odgovornosti koje one nose. Ipak sam i dalje mišljenja da u njihovim redovima ima kvalitetnih ljudi spremnih da rade za opšte dobro, koji u okruženju “lovaca na funkcije” ne uspevaju da dođu do izražaja.

Zanimljivo je da ni građani nisu bili zainteresovani za programe. Daju potpise podrške i glasove kandidatima koji su na listama, a da ne znaju, niti ih pitaju: šta im to konkretno nude i kako da im veruju posle toliko neispunjenih obećanja? Tako se formira neobična glasačko-kandidatska izborna skupina onih koji su na listama samo zbog funkcija i onih koji glasaju, a ne znaju šta biraju. Izgubljen je tako smisao demokratije, smisao izbora i onoga zbog čega su izbori raspisani. I tako decenijama... zbog čega smo tu gde jesmo.

Sistem vrijednosti

Sretao sam se sa smešnom i apsurdnom situacijom da ljudima objašnjavam da se time ne bavim zbog ličnih ambicija i interesa. Ljudi su to sa nevericom prihvatali, pošto je na ovim područjima opšteprihvaćen potpuno drugačiji profil ljudi koji se bave politikom. Pitanja kao što su: “zašto to radiš, ako nemaš interesa?”, “zašto bi taj posao radio džabe?” i slična, pokazuju koliko je iskrivljena svest o političarima i stvarnosti koju su oni kreirali. Da bi ironija bila veća, kandidati opozicije koje sam podržao prilikom izborne kampanje za najviše državne i entitetske funkcije su mi u razgovoru ukazali sledeće: jedan od njih je rekao “ideje su dobre, ali se sa tom pričom ne dolazi na vlast, niti se sa njom može na vlasti opstati”, a drugi da su ideje svetske, ali da kod nas “nema dovoljno normalnih ljudi” koji će ih prihvatiti. Sve dok se takav izopačen sistem vrednosti i odnos prema funkcijama, radu i odgovornosti ne izmeni, većina ljudi će i dalje nastojati da prvom prilikom napusti ovo područje.

Živimo u haotičnom svetu i vremenu, a i dalje se bavimo sopstvenim identitetom, tumačenjem prošlih dešavanja i međusobnim konfliktima. Konflikata nema među običnim ljudima, ali se na političkoj sceni neprekidno koriste kao sredstvo za manipulaciju, nacionalno grupisanje i izazivanje straha. Duh nacionalizma, utemeljen 90-ih godina prošlog veka, ušao je u sve pore društva i na našoj političkoj sceni postao glavna ideologija. Ono što treba da zabrine odgovornog čoveka u našoj zemlji je ponašanje kandidata vlasti i opozicije u međusobnom optuživanju i dokazivanju ko je veći Hrvat, Srbin ili Bošnjak. Obe političke opcije su do sada pokazale da počivaju na isključivosti i nacionalnoj političkoj platformi, a takvim pristupom nam ne nude promene nabolje, već samo neke nove nesporazume čija bi žrtva ponovo bio običan čovek. Za naše brojne univerzitete i akademije nauka to su tabu teme. Ako se o njima nekad i raspravlja, nema vidljivih rezultata u našem društvenom okruženju i realnom životu. Pored ogromnih problema u svim oblastima, malo je magistarskih i doktorskih radova koji bi izazvali pažnju šire društvene zajednice, a tri obrazovna sistema koja počivaju na etničkim osnovama, dobra su osnova samo za produbljivanje međuetničke krize u budućnosti.

Pitanje je zato pred svima nama: Kako da se na našoj političkoj sceni pojave ljudi koji mogu biti nosioci promena pored ovakvih stranaka, stranačkih i verskih lidera, stranačke ekonomske elite i ostrašćenih stranačkih pristalica? Za ozbiljne promene koje godinama očekujemo potrebni su ljudi koji ih zaista žele, a takvih političara je malo na našoj političkoj sceni. Do suštinskih promena u ovim okolnostima zato ne može doći bez odlučnijeg delovanja EU, promene politike autokratskih režima u susednim državama, kao i odgovornijeg odnosa građana prema izbornom procesu.