Simbol Jugoslavije se vratio u Ameriku: Niko nije znao da ga popravi, osim Bosanaca

Za neke je bio prvi automobil. Za neke porodična uspomena. 

Za neke simbol jednog vremena koje je odavno nestalo. A za čitave generacije ljudi s prostora bivše Jugoslavije, Yugo nije bio samo automobil - bio je dio odrastanja.

Mali automobil proizveden u Kragujevcu postao je jedan od najprepoznatljivijih proizvoda nekadašnje Jugoslavije, ali i predmet brojnih šala, podsmijeha i predrasuda. Ipak, četiri decenije nakon što je stigao na američko tržište, Yugo je ponovo postao zanimljiv, ali ovog puta kao filmski junak.

U dokumentarnom filmu "Yugo Goes to America", prikazanom u Takmičarskom programu - dokumentarni film 32. Sarajevo Film Festivala, izvan konkurencije, reditelji Filip Grujić i Aleksa Borković vraćaju Yugo tamo gdje je nekada pokušao napraviti veliki prodor - u Ameriku.

Ali njihov film nije samo putopis o 50 dana provedenih na američkim cestama, niti samo priča o automobilu koji pokušava preći hiljade kilometara. To je priča o jednom vremenu, ljudima koje susreću, iseljeništvu, prijateljstvu, slučajnim susretima, nostalgiji, upornosti i neobičnoj vezi koju čovjek može razviti s predmetom koji nosi dio njegove prošlosti.

Njih dvojica su u Yugu prešli čak 25 američkih saveznih država, suočili se s kvarovima za koje u pojedinim dijelovima Amerike gotovo niko nije znao pronaći rješenje, a u najtežim trenucima pomagali su im ljudi porijeklom iz Bosne i Hercegovine - uživo, a onda i preko telefona i videopoziva.

O svemu tome, ali i o tome kako je Yugo od automobila kojeg su Amerikanci nekada ismijavali postao gotovo kultni relikt, za Oslobođenje.ba govore Filip Grujić i Aleksa Borković.

Mirovali samo kada se Yugo kvario

U Sarajevu su bili od 14. do 17. augusta, a potpisnica ovih redova s njima je razgovarala noć uoči odlaska. Borković je kazao da su se taman zagrijali u Sarajevu te da bi mogli nastaviti i dalje, ali da obaveze zovu.

- Imamo turneju koja sledi po Mediteranu, tako da moramo dalje, rekao je.

Grujić je istakao da je u Sarajevu nemoguće ne osjetiti specifičnu i lijepu atmosferu.

- Takav je prosto Festival i grad postane festival tih par dana. Onda i mi postanemo festivalski nastrojeni, kroz smijeh je kazao Grujić.

Pedeset dana u Yugu obilazili su Ameriku.

- Celih 50 dana. Od toga smo vrlo malo dana mirovali. Dosta smo se kretali. Mirovali smo samo kada se Yugo kvario, istakao je Borković.

Grujić se nadovezao kazavši da je to bilo jako rijetko.

- Ta neka „mirovanja“ su možda čak bila veća kretanja nego što je bilo samo putovanje. Jer smo mi tokom tih nekako iznuđenih mirovanja zbog kvarova koje smo doživljavali, a na kojima smo na kraju možda i najzahvalniji od svega, jer ona čine i naš film, ali i naše iskustvo, pa i naše priče koje pričamo i koje ćemo pričati, nadam se, za 30 godina, kada postanemo još dosadniji nego što smo sada.

Ta mirovanja u gradovima gdje smo bili u kvaru zapravo su bila aktivno sticanje prijateljstava s ljudima koji su nam pomagali ili traženje rešenja kako da zapravo nastavimo putovanje i ko uopšte zna da popravi Yugo u delu Amerike u kojem se u tom trenutku nađemo, istakao je Grujić.

A upravo tu su svoje znanje pokazali Bosanci i Hercegovci s adresom u dalekoj Americi.

- Oni su definitivno učinili najveću stvar za nas, poručio je Borković.

Alen i Hasan odigrali su ključnu ulogu.

- Bili smo nekako izgubljeni u jednom trenutku kada nam se dogodio stvarno najveći kvar na putu, s menjačem. U delu Amerike gde smo bili apsolutno niko nije znao da popravi Yugo. Znači, ne samo da nije znao, nego ga nisu ni videli, naglasio je Grujić, a Borković dodao:

- Mislim da možemo da kažemo da na nivou cele Amerike niko ne bi znao da popravi menjač Yuga, osim nekih naših ljudi. To je prosto potpuno drugačije od bilo čega što oni trenutno voze. Mehanika je skoro drugačija.

Pomagali i preko videopoziva

Da nije bilo Alena i Hasana iz Iowe, koji su inače iz Velike Kladuše, pitanje je kako bi svoju avanturu nastavili.

- Da nije bilo njihove pomoći, mi zaista ne bismo taj put nastavili. Ima nešto što se dogodilo, a nije u filmu, što možemo možda prepričati za Oslobođenje.ba, a to je da su nam oni naknadno pomagali preko telefona. Imali smo neke kvarove koji čak nisu ni zabeleženi u filmu. Oni su navodili majstore preko videopoziva. Jednog nesrećnog Denyja, koji ima 17 godina. „Šta mi je ovo trebalo u životu, kako sam se uopšte prijavio da popravim Yugo“, govorio bi, a onda mu je Alen preko telefona govorio: „Tu, tu klikni ovo, tu izbaci ovo“, prepričali su nam.

Mladić im je uspio popraviti pumpu goriva na Yugu. Alen im je pumpu morao poslati u drugo mjesto, a oni su strpljivo čekali da stigne, a potom objašnjavali majstoru kako da je zamijeni.

- Što smo možda mogli na kraju i mi da uradimo, kroz smijeh je rekao Borković.

A onda se atmosfera promijenila čim smo ih upitali čiji je ustvari Yugo iz dokumentarca. Tada su nam otkrili emotivnu priču iza svega.

- Yugo iz dokumentarca je od jednog Rodneya, koji je, nažalost, preminuo tokom naše montaže. Mi ga nismo poznavali. To je Yugo koji je on, koliko smo shvatili, davno kupio i nije ga nešto puno vozio uopšte. Čovek koji je bio zaljubljenik u Fordove. Imao je rak grla i kada smo došli, imao je operaciju i nije mogao da govori. Njegova žena bila je strašno susretljiva i puna ljubavi prema njemu, pa i prema nama, koji smo došli da tog Yuga kupimo.

Ona je umesto njega govorila, bila je njegov glas. I ona je rekla jednu divnu rečenicu za njega, koja se našem snimatelju zvuka posebno dopala – „He was always a Ford man.“ (Bio je vjeran Fordu, op.a.)

Mi smo došli u dvorište prepuno Fordova, starih, iz pedesetih godina. Divno, divno dvorište. I tu je, među svim tim Fordovima, raritetima, bio i crni Yugo. Ima i neke poetske pravde u tome da smo tog Yuga zapravo preuzeli mi, koji smo s ovih područja i došli, i njega ostavili tu još nekako kratko vreme s njegovim Fordovima, prisjetio se Grujić.

A kako je došlo do toga da uopšte krenu na takav put?

- Najiskrenije, počelo je kao želja za avanturom. Filip je, pre svega, došao na tu ideju i krenuo da promišlja na koji način bi bilo moguće putovati Amerikom, a Yugo se pojavio kao jedan fenomenalan način da se to uradi. A ja sam se nakačio prosto na tu ideju kao nešto uzbudljivo, kao nešto što se stvarno dešava možda jednom u životu i treba doživeti.

A nakon toga se usložnjavala ta priča i stvarao se kontekst putovanja. Najviše tokom putovanja smo donekle shvatali šta proživljavamo. Ali mislim da smo tek kada smo ušli u montažu zapravo mogli da se osvrnemo na to i da doživimo neku refleksiju i da se bavimo time na neki drugi način, kazao je Borković.

Potreba za avanturom

Grujić je naglasio da smatra da je postojala potreba za nekom velikom avanturom koja se u svakome javi u nekom trenutku.

- I Yugo je nešto u čemu smo mi odrastali i nešto u čemu sam se ja i rodio. Ali ono što je nekako, čini mi se, lepota našeg putovanja za nas lično bila – mi smo zaista razvili ljubav prema tom automobilu. To je čudna vrsta povezanosti s predmetom.

I sad, mi ako znamo kroz bilo kakvu teoriju da je nemoguće odvojiti rad od vremena, to vreme od čoveka koji je to radio, pa sad i sve to od neke vrste sentimenta, i ako pomislimo koliko je bilo potrebno ne samo snage i truda, već i žrtve da bi taj auto mogao nastati u određenom trenutku, bilo je zaista jasno da mi kroz tu priču i kroz taj auto vidimo sve ono što se događalo.

Kako je jedna velika ideja postojala, kako je jedna velika zamisao postojala i kako ona danas, 40 godina posle toga, nekako diše na drugi način. Ide na entuzijazam, a ne na moć i ne na mogućnost više.

Tako da smo mi Yuga stvarno zavoleli. On je postao naš, koliko je Yugo naših roditelja bio njihov, ovaj je postao naš. I to je ono što je možda najlepši deo, istakao je Grujić.

Svi znamo šta je Yugo predstavljao ljudima s ovih prostora, dok je u Americi njegova priča bila sasvim drugačija. Prvo su ga predstavljali kao automobil koji svi mogu priuštiti, a potom ga počeli ismijavati.

- Osamdesetih godina, kada se Yugo počeo uvoziti u Ameriku, ideja je bila... Njega je uvezao Malcolm Bricklin. On je bio predsednik firme Yugo America, koja se zapravo trudila da Yugo na najbolji mogući način predstavi. Oni su ga predstavili kao fenomenalan automobil za jako malo para. U smislu, to im je bila ideja – da ga prodaju kao nešto što svi mogu da priušte, a što je svima dovoljno dobro.

Slogan je bio „Everybody needs a Yugo sometime“ (Svakome nekad treba Yugo, op.a.). I onda se desila neka Yugomanija, gde su ljudi zapravo krenuli da kupuju i voze Yugo.

U prvih nekoliko meseci prodaje on je bio, ja mislim, najprodavaniji evropski proizvod u tom trenutku. Yugo je prosto jahao na tom talasu – povoljnog, dobrog automobila. I onda su krenuli da ga porede s drugim automobilima, krenule su da se zbijaju šale.

To je na neki način Americi bilo zgodno jer je prosto Jugoslavija bila komunistička zemlja, pa je nekako lako bilo staviti na metu neki proizvod iz Socijalističke Jugoslavije, rekao je Borković.

Danas je, kaže, generalno drugačija percepcija Yuga i u Americi, jer je prošlo mnogo godina.

- Ljudi koji ga se sećaju više ga svakako ne voze, ili ga se sećaju kao neku priču, a neki čak i izmišljaju priče vezane za njega. Ali u svakom slučaju, nekako je Yugo pokretač priče danas u Americi.

Yugo je poseban relikt

Činjenica je da je on 40 godina kasnije i dalje na ulici, da se i dalje vozi, u mnogo manjem broju nego ranije, i češće je ograničen na ljude koji imaju veze s Jugoslavijom ili koji su prosto entuzijasti, kao što je jedan momak iz Detroita koji je imao ogromnu kolekciju svih mogućih stvari vezanih za Yugo.

Pa čak i neke ploče na koje su narezani soundtrackovi iz reklama o Yugu, što je meni suludo da uopšte postoji kao predmet. Ali eto, on je imao punu kutiju toga.

U različitim etapama ljudi su se iz različitih razloga i pobuda kačili na taj automobil. Mislim da je danas prosto percepcija da je to jedan poseban relikt, vrlo zanimljiv automobil koji se ne viđa svaki dan i samim tim privlači mnogo više pažnje, poručio je Borković.

A šta je ono što nikada neće zaboraviti kada je ova avantura u pitanju?

- Kada smo ga prvi put vozili, prosto nikad nećemo zaboraviti koliko je ljudi trubilo tokom naše prve vožnje. I to je nešto što nas je toliko začudilo i pomislili smo: „OK, ovo stvarno da se događa.“

U smislu, ovo je stvarno i dalje stvar o kojoj se priča tamo. Ono što nikada nećemo zaboraviti jeste trenutak u Los Angelesu kada smo shvatili koliko se ljudi okupilo da vidi našeg Yuga, koliko on zapravo znači i dalje ljudima sa ovih prostora koji su emigrirali, što zbog ratova, što zbog posledica ratova, istakao je Grujić.

Za njega Yugo ima i sentimentalnu vrijednost. To je automobil kojim su ga vozili kada se tek rodio, iz porodilišta ka kući, ali i automobil koji su njegovi roditelji prodali kada su se razvodili. I to daje sasvim drugu dimenziju cijeloj priči.

Putovanjem Yugom kroz Ameriku imali su avanturu života i smatraju da bi bilo previše da se dva puta nešto slično njima dogodi.

- Avanturu s Yugom će možda neko drugi proživeti u nekom drugom kontekstu, na nekoj drugoj ruti ili na istoj ruti, samo u vremenu drugačijem. Mi sada tražimo sledeću avanturu, poručio je Borković.

„Yugo Goes to America“ kreće u kino-distribuciju širom Bosne i Hercegovine od 3. septembra.

- A mi sada putujemo u Hrvatsku, gde kreće naša turneja po primorskim gradovima, od Splita do otoka, iz Šibenika, Zadra, pa sve do Zagreba na kraju. A i u Hrvatskoj i u Srbiji kreće kino-distribucija. To bih voleo da najavimo, da ljudi ne brinu ako nisu našli kartu na SFF-u, biće još projekcija, istakli su.