Tona vlažnog ćumura

Zna li neko među vama mnogobrojnima šta je to muka? Vući nesanicu za sobom kao dijete vuneno ćebe? Biti mamuran svakog dana osim vikendom? Morati ono što ne voliš? Ili voljeti ono što ne možeš ama baš nikako? Piti svakog jutra sok od cvekle? Biti zdrav, a držati dijetu? Nazdravljati lošom rakijom? Zna li, uistinu, neko šta je to prava muka? Ne polovična ili trećerazredna, nego ona prvoklasna, prava pravcata muka?

Velika napast

Bilo je i biće raznih muka, ali je samo jedna muka kraljica svih ostalih muka. Ona ima presto, ima krunu, ima žezlo. Njen položaj niko ne dovodi u pitanje, s njenim karakterom niko ne želi u klinč. Ako su ostale muke njena djeca, onda je ona i njihova majka i njihov otac. Spram te su muke sve ostale muke i zamislive i podnošljive. Kada bi ta muka išla pod ruku sa drugom mukom, ta se druga muka ne bi uopšte ni vidjela, ni čula.

Od te bi muke Njegoš još ljepše pjevao. Pored te muke svi prođemo, svakoga od nas ona udari po ramenu ili po vratu, ali ne zastanemo da joj sve u brk skrešemo zato što uvijek negdje jurimo. Tu muku bi trebalo konj’ma na repove, a ako to nije zakonom dozvoljeno, onda je treba vezati mokrim kanapom za stoljetni hrast lužnjak. Velika je to napast, velika, golema, što bi rekao Hoki, veća od naših planina. Dosta je bilo teorije, pustimo praksu u dvorište.

Ko, dakle, nije putovao sa roditeljima – taj ne zna što je patnja. Moja mater je u tom sportu višestruki svjetski šampion. Bog putovanja u njenom liku ima svoje naličje. Da je moja mati bila profesor ili bar nastavnik i da je vodila djecu na ekskurziju, pitanje je ko bi se sa te transverzale vratio nepomućenog uma. Mater se s ovim mojim navodima ne bi složila, čak bi rekla da pretjerujem i da pravim kino tamo gdje nikakvog filma nema, ali u mene su slova.

Bio bih i zaboravio vatre ovoga pakla da nedavno nisam sam sebi priturio suvih drva na taj plamen koji se zamalo ugasio. I onda sam se sjetio onih davnih putovanja kada smo iz ljute Krajine pokušali da se domognemo pitome Bačke klackajući se krivudavim i beskonačnim koridorom. Sa roditeljima sam putovao samo jednom ili dva puta, ali i to je bilo dovoljno da se, što bi rekao Ćopić, nahvatam straha za cijeli život. Bilo – ne pomenulo se.

I tako smo jednom – ćaća više nije živ, pa ne može da potvrdi – krenuli iz Banje Luke ka Somboru. Ljetni raspust, mater na godišnjem, ćaća u prijevremenoj penziji koju je sam sebi odredio, u Klašnicama desno prema Prnjavoru, od Prnjavora ka Derventi, iz Dervente u susjednu Modriču gdje je oglašena petominutna pauza. Sestra i njen brat su htjeli da vide kako izgleda autobuska stanica u Modriči, ali mater nije dala, jer bi “autobus mogao krenuti svakog časa”. Ćaća je otresao materina prigovaranja kao perut sa majice i izletio da jednu izdimi.

I šta se desilo? Autobus je krenuo u rikverc, a ćaće ni s glave. Mater đipi sa sjedišta i dade se u dreku. Zaboravili smo, viče ona, putnika, njen je muž izašao na puš-pauzu, nije se vratio i mi ne možemo da nastavimo putovanje dok on ne uđe u autobus! Sestra i ja smo urasli k’o nokat, mater je krenula da se probija ka šoferu, a onda se ćaća pojavio sa pomoćnog sjedišta na kojem obično sjedi rezervni šofer i na kojem je završavao cigaretu. Do Sombora – a do Sombora od Modriče, dragi moji, ima osam sati jahanja – jedva da smo disali.

Ćaća više nije putovao s nama, ali jesmo mi s materom. Bilo je teško, ali preživjeli smo. Na meni još nekoliko rana neće da se zatvori, sestra je te bitke lakše zaboravila, jer je ona u putu vazda mogla da spava snom nepravednog pravednika, a ja baš nikako. U modi su tada bili USB stikovi u kojima su bili, kako bi rekla današnja omladina, integrisani MP3 plejeri. Imao sam kubik muzike na tom stiku, da ne govorim sad kakve, to se manje-više zna, ali džaba. Mati mi je ljubazno naredila da plejer vratim odakle sam ga izvadio, jer svi u autobusu čuju kakvu ja to muziku slušam.

Slučaj drugi: otvori se meni apetit na prilazu Prnjavoru. Spustim ruku u kesu ili ruksak, napipam štapiće ili čips, potegnem kesicu, potom je i otvorim, a onda se veliki inkvizitor oglasi: Jednu mrvu neću da vidim! Ako ćeš mrviti, vrati odmah nazad! Meni ne pada na pamet da skupljam mrve iza tebe! I šta si odmah našao da rovariš po kesi? Samo što smo krenuli, a ti već otvaraš! Mogao si pričekati bar da granicu pređemo, a ne odmah k’o nesvijet! Jesi me čuo šta sam rekla?

Šta da vam kažem? Ne da sam čuo, nego mi se čini da sam od tada gladan. Ostali onoliko štapići, ostao onoliko čips, kome li je, bogo moj, sve to kupljeno kad niko ne smije da prste osoli? Probao sam nakon Brčkog da se ratosiljam nekoliko mandarina, jer one, kaže mater, lijepo osvježe u putovanju, ali je njihov miris bio isuviše oštar, pa sam brzo morao da ih vratim na dno ruksaka s kojeg su poletjela ka mojim očajnim zubima.

Novopečeni vozač

Prošlo je četvrt vijeka, a mater i ja nikako zajedno na put. Lažem, ali ne iz potrebe, no imam dobro objašnjenje: ima tome tri godine kako sam je vozio u Sombor, ali ovaj put kraćom rutom: “9. januarom” do Svilaja, potom Slavonikom do Dalja, dalje panonskom transverzalom do Stanka Paunovića br. 15. U tom sam trenutku bio novopočeni vozač, “pežo” je štucao i pregrijavao se s vremena na vrijeme, pa je mater bila manja od makovog zrna, jer je računala – i račun joj je bio tačan – kako je bolje da stignemo živi u tišini nego opruženi u galami.

I tamo smo nedavno, nema tome ni deset dana, mater i ja ponovo krenuli ka istom cilju sličnom rutom. Nekako smo održavali mir dok nismo prošli Đakovo, a onda su otvoreni stari i poneki novi front. Ja u klin, mater u ploču; ja jedno, ona peto; ja u stihu, ona u prozi. Dva bi se đavola lakše dogovorila. Kod Čepina sam izašao i nastavio put pješke. Mater je ostala u autu i blenula za mnom. Bog kojeg nema bi teško rekao kome je bilo teže: njoj, meni ili njemu s nama. Mati je, da svršim priču i dodam malo šećera na kraju, priča nad pričama.