Srbijanski književnik Stefan Simić o odlasku Edina Avdića: Otišao je najveći među nama

Smrt Edina Avdića pogodila je ljubitelje sporta širom regiona. 

Za mnoge je bio mnogo više od komentatora, bio je glas najvećih košarkaških trenutaka, čovjek koji je sport osjećao jednako snažno kao i oni koji su ga pratili.

Tužna vijestPreminuo Edin Avdić, najbolji košarkaški komentator u regiji

Dirljivim riječima od njega se oprostio i srbijanski književnik Stefan Simić, poručivši da nije otišao samo vrhunski sportski novinar, već čovjek koji je znao doprijeti do ljudi, razumjeti život i emociju pretvoriti u priču koju su milioni slušali.

Njegovu objavu prenosimo u cijelosti.

- Otišao je Edin Avdić, verovatno najbolji sportski komentator koga smo imali na ovim prostorima. Ne samo da je znao košarku, znao je život. Imao je ono što ima i Peca Popović, rok novinar: strast, divljenje, posvećenost, poštovanje. I jedan je od retkih novinara koji je mogao da dopre do svakog košarkaša.

Kome je još uspelo da uradi poduži intervju sa Nikolom Jokićem, Milošem Teodosićem, Vasom Micićem, i da ne nabrajam? Znao je da priđe ljudima, kao niko, jer je bio čovek, pa sve ostalo. Edin nije prenosio utakmice, on ih je živeo. Kada priča o Stoktonu i Melounu, ti vidiš da je on bio u tome 100% kada ih je gledao.

Kada priča o trojki sa parkinga Mirze Teletovića, ti vidiš da to nije sport, nego nešto mnogo više. Prenosio sa istom emocijom i Bosnu, i Cibonu, i Partizan i Zvezdu... Šta god da priča, on to živi, jer on je taj koji je imao dar da prenese. Međutim, sve ima svoju cenu.
Tako i svi ti prenosi, podcasti, aktuelnosti.

Preživeti u tom svetu, gde ti svi love greške, hvataju te za svaku reč. Gde se teško stiče ime, a lako gubi. Da li je ikada bilo teže biti sportski novinar nego danas? Gde svako umišlja da sve zna i da ima ekskluzivno pravo na sve. Pritom, pritisak je sve veći, a naknada za trud sve manja.

Edin je od prvog do zadnjeg dana ostao gospodin, a to je tako teško u javnosti. Plivati sa svim tim sujetama, posvađanostima. Odavno pratim sport samo sporadično, ali kada sam mogao da biram, uvek sam birao njegove prenose. U podcastima si mogao da naučiš od njega.
Jedan je od onih koji te iznenade mišljenjem, i to je ono najvrednije.

Opet smo izgubili najboljeg, u sličnim godinama kao što su otišli i Nebojša Glogovac u glumi, ili Dejan Milojević u košarci. Najkompletnije ličnosti. Da li taj preterani tempo uzima danak? Isuviše adrenalina, stresa, obaveza. I sve ono što se nosi u sebi, a nikome se ne pokazuje, da bi se ostalo profesionalan.

Još jedna utakmica, još jedna predstava, još jedan intervju. I srce kaže: dosta. Veliko srce velikog čoveka. Na kraju, treba reći, relativno skoro je dobio otkaz na Arena Sportu. Postavio je neka pitanja nekome koja se ne postavljaju. Sigurno ga je bolela ta nepravda. Sigurno ga je bolelo još mnogo šta. Koliko je dobio podršku od šire javnosti, nisam baš primetio, slavićemo ga naredna dva tri dana, i onda ćemo nastaviti dalje, kao i uvek...

Nema koga nije intervjuisao, ali izgleda da njega, do kraja, nije imao ko da čuje, spasi i sačuva. Da mu kaže: "Odmori. Odmori malo, majstore.
Biće utakmica, biće vremena." Ne. Nije ga bilo.

Otišao je najveći među nama. Čovek koji je spojio sve naše male i velike podele. Voljen od rodne Bosne do svih naših krajeva. Bio je jedan od retkih ljudi koje sam želeo da upoznam, nisam imao tu priliku. Šta na kraju ostaje? Ostaje samo hvala. Hvala Ti, legendo, i slava Ti, napisao je Simić.