GORAN DAKIĆ: Kako nose Dodikove koke?

- Zdravo, Nado.

- Zdravo, Milane. Nema te nikako.

- Bili žena i ja deset dana na moru. Utekli da odmorimo.

- Neka, valja se. I ja bih, ali ne mogu glave dići. Gdje ste išli?

- Kod kuma u Bar. Svake se godine mi spustimo malo do njega. Nekad sedam, nekad deset dana.

- Je li lijepo?

- Da ti kažem: jeste. Ne vole ljudi onoliki kamen, a meni je pod srcem.

- Nas smo dvoje zadnji put bili na moru nešto malo iza rata. Uplatila nam kći.

- Mora čovjek malo odmoriti. Ne može vazda krampati. Kako je kod tebe?

- Vidiš i sam kako je. Nikako je. Eto kako je.

- Je li sve pobilo?

- Nije. Ama hoće ako nastavi ovako još pet dana.

- Džaba onoliki trud…

- Svake godine je džaba, moj Milane. Ili pobije mraz. Ili bude previše kiše, pa sve struli. Ili k’o ovo sad. Prošle godine sve što smo usijali, poginulo kad je ujutro obijelilo. Nismo za sebe imali, kamoli da prodamo. Okrenulo se sve.

- Ostade li išta?

- Slabo. Paradajza neće biti jedan kazan da skuvam. A navukli smo ovih restlova za loženje za najmanje deset. Prošle sam godine imala dvjesto pedeset flaša. Sad neće biti petnaest. Ti kad njega ubereš i urežeš, vidiš šta je. Sav crven izvana, a unutra zelena ona srčika sva.

- Mi smo dolje kod kuma svako jutro na pijaci uzimali jedno kilu volovskog srca. Nema ga neg je. Znaš kakav je bio.

- Bio bi i moj takav da je bilo kako je trebalo. Ne možeš ga ostaviti da dozri, ne možeš da brati. Nije dobro.

- Niste zalijevali? Vidim da je zemlja sva krta i da je popucala.

- I ujutro i naveče. Džaba. Džaba zalijevati na ovolikom paklu. Sve se sparuši. Evo paprike. Vidi. Je li to paprika? To pod prstima osjetiš da ne valja. Pogledaj. Nema u njoj dva posto života. Ni za šta je. Ni za jesti, a kamoli za ajvara.

- A ovo pod zemljom?

- Krompira možda i bude. Ako ga ne pojede neka baja k’o prije dva ljeta. Sipali smo nas dvoje ono što su nam dali u apoteci, ali daj bože da se primi. Biće i luka, ne kažem, i crvenog i bijelog, to je dobro rodilo, a dobro smo i posijali.

- Ima li pogačara?

- Biće. Nema koliko smo mislili, ali biće. I ja kuvam samo na njemu. Sijala bi samo za sebe ako treba.

- Nisam ni znao da ga ovdje ima dok mi ti ne reče da ga siješ. Ostavićeš mi jednu vrećicu najmanje kad budeš imala.

- Ubilo je njega odozgo sve, ali je dobar dolje. Glavice k’o šake. Nemaš šta baciti.

- Nije bilo ovako ni ja ne pamtim. Jeste ljeto da ugrije, ali ovo je previše.

- Ovo jedino šljivi valja. Ona je rodila kako nije skoro. Računamo da će biti trideset kotlova najmanje.

- Priča mi baš neki dan ženin stričević da je kod njih u Ivanjskoj rodilo toliko da ne možeš stići šljive potklocati koliko su se grane savile.

- I ovdje je tako. Jedna na drugoj. K’o da iz svake koja je rodila niče još jedna. Bilo je i višanja. Ne kažem. Bilo je i njih. Pola smo nabrali, pola propalo. Nismo stigli sve.

- Otela se još jedna godina, moja Nado. Nije dobro nikako.

- Nije, moj Milane, nije nikako. Nismo imali ni vode jedno tri-četiri dana.

- Šta pričaš to?

- To što si čuo. Zavrnuli i to ti je.

- Pa kako ste?

- A kako smo?! Nikako smo. Kupili cisternu trećeg dana da se možemo oprati i da možemo stoku napojiti, ona došla sutra. Bar da smo je uzeli odmah prvog dana.

- Kako stoka?

- Kako mora. Krave i ne izvodimo. Damo im sijena i to im je što im je. Nema zelenog oko kuće dva struke. Svinje polegale i samo dišu. Jedna imala temperaturu, pa nam dolazi veterinar da joj daje injekciju.

- Je li pomoglo?

- Mora večeras još jednu. Od te zavisi.

- Kako su koke? Hoće li biti jaja, za to sam najviše i došao? Nose li?

- Ne nosi nijedna, jeb’o im Dodik mater!