BOŠKO JAKŠIĆ: Istorijska dilema Izraela

Posle gotovo dve decenije vlasti Benjamina Netanyahua izraelsko društvo je toliko otišlo udesno da nije u stanju da uvaži interese dva miliona svojih arapskih državljana, još manje da pokrene mirovni proces sa Palestincima.

Otkako je premijerova religiozno-nacionalistička desna koalicija na parlamentarnim izborima 27. oktobra izgubila većinu u Knesetu i ostala na 53 mandata, Izrael je u stanju ozbiljnog političkog komešanja jer ni opozicioni jevrejski blok nema dovoljno poslanika (48) za neophodnu većinu od 61 mesta u 120-članom Knesetu.

U toku je trka sa vremenom. Lider opozicione koalicije i stranke Yashar (Pravo), bivši načelnik Generalštaba Gadi Eisenkot dobio je od predsednika Isaaca Herzoga mandat da u roku od 28 dana, uz eventualni produžetak za još 14, formira vladu.

“Mi smo u vanrednom stanju, a Država Izrael se približava tački bez povratka”, upozorava Eisenkot. “Moramo da formiramo vanrednu nacionalnu Vladu, što će zahtevati kreativne i nekonvencionalne političke korake.”

Pred Pokretom za promene, kako se naziva njegova četvoročlana koalicija, tri su opcije od kojih je svaka suočena sa preprekama koje deluju nesavladivo:

1. Da formira manjinsku Vladu uz podršku dve arapske liste.

2. Da formira koaliciju sa strankama ultraortodoksnih Jevreja.

3. Da sa Netanyahuom formira vladu nacionalnog jedinstva.

Da bi uspeo, Eisenkot bi morao da prekrši predizborno obećanje da neće u savez ni sa strankama izraelskih Arapa, ni sa onima koje predstavljaju zajednicu ultraortodoksnih Jevreja.

Treću opciju je odmah odbacio jer bi to značilo da Netanyahu ostaje premijer pošto je njegov desničarski Likud sa 27 mandata pojedinačno najjača stranka, a Eisenkotov centristički Yashar ima šest poslanika manje. Iskustvo uči da su u duboko fragmentisanom svetu izraelske politike takvi kabineti bili kratkog vremena trajanja.

Šta mogu da urade Eisenkot i njegovi partneri – bivši premijeri Naftali Bennett i Yair Lapid okupljeni u koaliciji Bejahad (Zajedno), lider stranke Yisrael Beiteinu (Izrael naš dom) Avigdor Lieberman i Yair Golan, lider stranke HaDemoktatim (Demokrate) i još jedan bivši načelnik Generalštaba?

Pred njima je da se opredele koje će od dva predizborna obećanja prekršiti: isključiti arapske liste ili ukloniti Netanyahua i njegovu ekstremnu cionističku, nacionalističku i ultrareligioznu desnicu?

Eisenkot apeluje na Likud i krajnje religiozne cioniste ministra finansija Bezalela Smotricha da mu se pridruže – pod uslovom da on bude premijer. “Moja vrata su otvorena i moja je ruka ispružena prema svakom ko razume ozbiljnost ovog trenutka.”

Ta ruka, barem zasad, nije ispružena prema predstavnicima dve arapske liste koje drže ključ izlaska iz krize. Liberalno-sekularna Zajednička lista i konzervativno islamistička Ujedinjena arapska lista (Raam) zajedno raspolažu sa 19 mandata i u savezu sa opozicijom, koju su podržale, omogućile bi udobnu parlamentarnu većinu i odlazak sa vlasti premijera sa najdužim stažom u izraelskoj istoriji.

Eisenkot je postavio seriju uslova partijama Arapa da ih uključi u svoju koaliciju. Traži, između ostalog, da priznaju Izrael kao jevrejsku državu i da prihvate da je militantni palestinski Hamas teroristička organizacija.

Eisenkot je sin imigranta iz Maroka i ukoliko uspe da formira Vladu, bio bi prvi premijer koji dolazi iz zajednice Mizrahija, Jevreja poreklom sa Bliskog istoka i severne Afrike. On je u politiku ušao tek 2022. i kratko vreme bio u Netanyahuovom ratnom kabinetu formiranom posle Hamasovog masakra 7. oktobra 2023. Potom je otišao u opoziciju kritikujući liderstvo zemlje, uključujući i način vođenja vojne kampanje u Gazi.

Eisenkot je, istovremeno, još jedan sa širokog političkog spektra koji se protivi nastanku palestinske države, obećava da će definitivno okončati vladavinu Hamasa u Gazi i od aktuelne vlasti se jedino razlikuje osudom nasilja jevrejskih kolonizatora okupirane Zapadne obale koje naziva “jevrejskim terorom”.

Lieberman izričito odbija koaliciju sa Arapima. Nudi savez sa strankom Ujedinjeni Tora judaizam (UTJ) koja zastupa ultraortodoksne Aškenazije, Jevreje evropskog porekla. UTJ je do sada podržavala Netanyahua, ali ga je napustila nezadovoljna što nije obezbedio zakon po kome bi pripadnici zajednice ultraortodiksnih ostali izuzeti od obaveznog služenja vojnog roka.

Lieberman predviđa da bi mogla da im se pridruži stranka Shas, koja predstavlja ultraortodoksne Sefarde, Jevreje poreklom iz Španije. Te dve stranke imaju zajedno 13 mandata, što bi značilo da Eisenkot može da formira vladu najtanjom mogućom većinom, ali njegovi partneri sa centra i levice nisu spremni na ustupak ultraortodoksnim Jevrejima oko vojnog roka.

Netanyahu je svoj stav prema Arapima/Palestincima pokazao šaljući u smrt 74.000 ljudi u Gazi, nasiljem na okupiranoj Zapadnoj obali i odbijanjem ideje nezavisne palestinske države koja stoji na putu njegovom snu o obnovi biblijskog Izraela od Sredozemlja do reke Jordan.

Netanyahu ponavlja da su arapske stranke “pokrale” izbore i da su manipulisale svojim biračima koji su izašli u rekordno velikom broju. Optužbe su odbačene posle istrage unutrašnje službe bezbednosti Shin Bet, ali premijer nastavlja sa pritiskom tvrdeći da bi savez sa Arapima bio “čin izdaje”.

Politički čvor je i dalje čvrsto uvezan bez realne perspektive da bude razvezan. Rok koji je dobio Eisenkot počeo je da teče. Ukoliko ne uspe, predsednik će mandat ponuditi Netanyahuu. Proces maksimalno može da traje 100 dana, a ukoliko niko ne uspe da formira Vladu, slede novi izbori koji faktički ništa ne mogu da reše. Izrael je u periodu 2019-22. čak pet puta izlazio na birališta, ali nije uspevao da doboko polarizovanu zemlju izvuče iz političke krize.

Insistiranje na ekskluzivno jevrejskoj Vladi je loš signal iz Izraela koji se tokom dugih godina Netanyahuove vlasti optužuje za rasizam i politiku aparthejda, a posle rata u Gazi i za genocid nad Palestincima.

Iako globalno sve izolovaniji, jevrejski političari su taoci okupacije Zapadne obale, uskraćivanja elementarnih ljudskih i političkih sloboda Palestincima i nespremnosti da se najstariji problem Bliskog istoka reši stvaranjem nezavisne Države Palestine.

Da li se posle osam decenija odnosa prema Arapima kao “opasnosti” po judaizam – koji se i dalje posmatra kao ključna vrednost cionizma – otvara šansa da se to promeni? Ima li opozicija hrabrosti da odustane od koncepta “cionističke Vlade” i nedemokratskog isključivanja Arapa iz političkog procesa? Da li su u stanju da prevladaju sopstveni rasizam i prihvate činjenicu da su arapski građani Izraela prvi put u svojoj istoriji postali deo države i nezaobilazni politički faktor? Da li su Jevreji Izraela spremni da priznaju da normalizacije i bezbednosti nema bez uključivanja arapskih državljana u politički život?

Izrael je pred istorijskom dilemom: jevrejska demokratija sa arapskim partnerima, ili jevrejska autokratija bez njih.