BOŠKO JAKŠIĆ: Zemljotres u Srbiji

U ponedeljak sam se, kao i milioni građana Srbije, probudio sa nevericom. Da li se politički zemljotres zaista dogodio? Da li je jedan studentski pokret za samo dve godine uspeo da oko sebe okupi više od 2,2 miliona građana i obori autoritarni režim koji je donedavno delovao nepobedivo? Da li više neću morati da gledam Aleksandra Vučića 24/7?

Nadali smo se najboljem, a strahovali od najgoreg, posle izbora koji su faktički bili referendum za njegovu vlast ili protiv nje. Ništa drugo nije bilo važno. Sve stranke i liste koje su imale neke posebne programe jednostavno su zbrisane.

Srpski velmoža je, za mnoge neočekivano, priznao ubedljiv poraz i tako je izbegnut scenario nasilja. Politički instinkt mi govori da je u trenutku kada su policija i žandarmerija blokirale centar Beograda i na ulice poslale horde plaćenih batinaša, kada je postajalo jasno da gubi, Vučić sa neke spoljne adrese dobio ozbiljno upozorenje da se ne igra sa vatrom. Možda mu je ponuđen i neki deal.

Od vremena ratova, obaranja režima Slobodana Miloševića i njegovog izručenja tribunalu u Haagu, ni jedan događaj u Srbiji nije privukao takvu pažnju sveta, Evrope i posebno regiona.

Srbija je sa ivice političkog groba zakoračila u novu eru zahvaljujući mladima koji su, efikasnije od bilo koje opozicije, uspeli da aktiviraju energiju nacije koju Vučić gotovo da je doveo u stanje kolektivne apatije. Probudili su nadu i optimizam, odagnali strah i uspešno kapitalisali na rastućem nezadovoljstvu koje su građani pokazivali prema duboko koruptivnom režimu i Velikom vođi koji je sve više postajao diktator.

Pokret koji je briljantno, inovativno i veoma organizovano zbrisao naprednjačku vlast, svakako će znati kako da upravlja Srbijom jer je i na pobedničku Studentsku listu svoja buduća 141 poslanika stavio ljude od znanja.

Krvaranje je zaustavljeno, ali lečenje Srbije od rana koje je zadobila tokom poslednjih 14 godina će potrajati. Nema sumnje da će prioritet nove vlasti biti unutrašnja konsolidacija: povratak pravnoj državi koji će podrazumevati ozbiljnu lustraciju sudstva, tužilaštava, policije i službi bezbednosti koje su bile temeljni oslonac Vučićeve represivne vladavine.

Dan posle, dok su stotine hiljada građana po Srbiji slavile istorijsku pobedu, počele su da stižu čestitke iz inostranstva, od Petera Magyara do Friedricha Merza. Komesarka EU za proširenje Marta Kos je nosiocu Studentske liste, dr. Iliji Srdanoviću lično čestitala impresivnu pobedu.

Washington Donalda Trumpa je bez većeg entuzijazma konstatovao da je “upoznat” sa rezultatima. Moskva je pokušala da diplomatski balansira, ali je dosledno branila gubitnika koga državni mediji opisuju kao žrtvu Obojene revolucije iza koje stoji Zapad. Rusija priznaje rezultate izbora, ali očekuje da Vučić, iako u opoziciji, nastavi da doprinosi dobrim odnosima. Peking se pragmatski brzo prilagođava pa je odmah poručio da je spreman da sarađuje sa novom vladom Srbije.

Obradovao se i region sa kojim je Vučić ratovao poslednjih duže od decenije. Hrvatski premijer Andrej Plenković telefonirao je profesoru Srdanoviću ocenjujući da su poruke Studentske liste umjerene, racionalne i razumne.

Tonovi opreznog optimizma stižu i iz Sarajeva, još jedne adrese sa kojom je Vučić godinama u konfliktu zbog savezništva sa de facto liderom Republike Srpske Miloradom Dodikom koji je izbornu noć proveo u štabu SNS-a. On je samo nekoliko dana pre izbora oštro kritikovao studente tvrdeći da “nisu dostojni da predstavljaju srpski narod” i da je Vučić jedini pravi izbor, a onda je čestitao Studentskoj listi.

Zvaničnici Federacije BiH izražavaju nadu da može da se otvori novo poglavlje u odnosima suseda. Ministar spoljnih poslova Elmedin Konaković uputio je čestitku istakavši da pobeda studenata predstavlja pobedu hrabrosti, znanja, odgovornosti i nade u bolje društvo.

Da Studentska lista ima priliku da unese tračak svetlosti i pokaže drugačiji odnos prema regionu, veruju i u Podgorici, gde se gotovo nepodeljeno ocenjuje da je velika šansa da nova vlast u Beogradu prestane da potkopava državnost svog suseda i da preko Vučićevih lakeja destabilizuje Crnu Goru.

Otvara se prilika da Srbija jednom za svagda napusti politiku stalne konfrontacije koju je Vučić vodio prema Zagrebu, Sarajevu, Podgorici i Prištini. Korekcije su izvesne, ali koliko će biti duboke?

Spoljna politika, uključujući i regionalnu, nije bila ključna tema ovih izbora, iako se do sada čulo više zamerki na neke stavove Studentske liste. Nisu se jasno odredili prema Evropskoj uniji, ali su saopštili da neće uvoditi sankcije Rusiji zbog velike energetske zavisnosti Srbije od ruskog gasa.

Upitno deluju i neki drugi stavovi. Studenti su izdali poseban Memorandum odbijajući da priznaju nezavisnost Kosova. Zastupaju poziciju odbrane Ustava po kome je Kosovo integralni deo Srbije i njegova južna pokrajina.

Mnoge je, i u Srbiji i po regionu, neprijatno iznenadilo što se nisu oglasili prilikom sahrane ratnog zločinca Ratka Mladića, kome je sada već poraženi Vučićev režim organizovao sahranu uz sve državne počasti.

Dosta toga, barem na prvi pogled, deluje zbunjujuće kada se poredi sa vremenom početka studentskog bunta nakon rušenja nadstrešnice novosadske železničke stanice koja će se pretvoriti u srpsku Bastille.

Mladi regiona odmah su se solidarisali sa mladima u Srbiji jer su prepoznali iste probleme – korupciju, neodgovornost institucija i ugroženu bezbednost građana.

U Bosni i Hercegovini, pogođenoj katastrofalnim poplavama u Jablanici za koje se zahtevala odgovornost, pokrenuti su protesti pod sloganom “Hoće l’ ta promjena”. U Crnoj Gori nastao je pokret “Kamo sjutra”, a studenti su izašli na ulice zahtevajući ostavke visokih funkcionera.

Manifestacije podrške studentima u Srbiji premrežile su ex-Yu prostor: od Ljubljane, Zagreba i Splita, preko Sarajeva i Zenice do Podgorice i Cetinja. Studenti su uspeli da ujedine ljude koji se često ne slažu oko istorije, spoljne politike ili religije.

Ali, otkako su maja 2025. prvi put zahtevali vanredne parlamentarne izbore, studenti su prestali da budu buntovnički pokret i na velika vrata su ušli u svet politike. Svesni koliko su heterogeni – od desnih nacionalista do levih anarhista – od tada su pravili razne kompromise kako bi sačuvali jedinstvo svog bloka koji je samo kao monolit mogao da pobedi Vučićev režim.

Ta generacija, rođena posle ratova 1990-ih, kaže da je ne zanima prošlost u kojoj nisu učestvovali, ali sada kada su na vlasti, moraće da se odrede prema ključnim temama koje određuju budućnost odnosa na Zapadnom Balkanu.

Da li će nadvladati racionalni pragmatizam ili će njihova politika prema regionu biti obeležena nacionalizmom “nebeskog naroda”, pitanje je na čiji ćemo odgovor, po svemu sudeći, morati da sačekamo neko vreme. Verujem u prvu opciju.

Suštinske promene u spoljnoj politici ne događaju se preko noći i ne treba gajiti iluzije o naglim zaokretima kada je reč o ključnim pitanjima poput državnog odnosa prema prošlosti, ratnim zločinima i genocidu u Srebrenici, jer se promena vlasti ne prevodi nužno u trenutnu promenu državne strategije.

Vlast Studentske liste namerava da prvo normalizuje Srbiju i da potom, u demokratskom ambijentu, građanima prepusti da biraju da li hoće zemlju u EU ili čvrsto vezanu za Rusiju i Kinu. Da li žele normalizaciju odnosa sa Kosovom – bez formalnog priznavanja koje od Beograda niko i ne traži? Da li hoće dobrosusedske odnose da bi mogli opušteno da uživaju u šetnji Baščaršijom, u odmoru po Istri i Dalmaciji ili na crnogorskom primorju?

Kada o tome budu odlučivali, moraće prethodno da izađu iz medijskog mraka u kome ih je Vučićev Beograd držao tolike godine koristeći režimske televizije i tabloide da bi širio anti-EU narative i bombardovao pričama o “Srbomrscima”, “ustašama”, “Turcima” i “šiptarima”. Oslobađanje medija moraće brzo da se obavi, a onda će se videti da je velika većina građana Srbije i za Evropsku uniju i za dobre odnose sa susedima.